Текстови о крајпуташима
1.
СВЕТЛОСТ
СА НАДГРОБНИКА
-
Владимир Димитријевић
2.
КРАЈПУТАШИ
-
Википедија
3.
КАМЕНИ ДОЗИВИ
-
Никола Стојић
СВЕТЛОСТ СА НАДГРОБНИКА
О хришћанском односу према смрти као коначном потпису у књизи
живота испевао је у својој збирци "Часловац" стихове велики немачки
песник Рајнер Марија Рилке:
Сопствену смрт, о Боже, сваком дај,
мрење што
ниче из оног живота,
где му се
љубав збивала и сјај,
и смисао, и беда, и страхота.
Православни Срби су о свом односу према смрти
проговорили устима свештеномученика ђакона Авакума који је,
одбијајући да се потурчи да би спасао овај, пролазни и трулежни,
живот, Турцима рекао:
Нема лепше вере од хришћанске,
Срб је
Христов,
радује се смрти.
Радује се
смрти јер га са оне стране гроба чека Онај
Који
је васкрсао из гроба Који је
"смрћу
сатро смрт",
и о
Коме се на Васкрс у православним храмовима пева:
Васкрсења
дан је,
просветлимо се,
народе,
Пасха
је Господња,
Пасха,
од смрти у живот и са земље на
небо,
Христос Бог нас преведе,
док Му
певамо победну песму.
Док су
Срби живели са Богом, умирање је за њих
било узвишено као и живљење; гробови су
поручивали сваком ко би пред њих стао:
овде почива Човек Божји, Човек који је
ишао за Богом и упокојио се у Богу.
Путниче, умири се!
Припреми се да и ти лежиш овде!
Замисли се над собом и над својом душом док још има времена;
кад време прође, и кад те смрт
поведе у незнану земљу, биће касно.
Три књиге г.
Радојка Николића
("Камена
књига предака",
"Сељакова
душа на камену"
и
"Каменописци
народног образа")
представљају за сваког ко жели да се суочи са србским схватањем
смрти неоцењиву вредност.
Овај
вредни скупљач записа и натписа са србских надгробника,
биограф каменорезаца и истраживач њихове уметности,
оставио је вредан допринос култури свог народа.
Његова схватања су у овим књигама
(између
прве и треће је прошло двадесетак година)
постепено еволуирала:
од
секуларно
-
атеистичких у
"Каменој
књизи предака"
до
православних у
"Каменописцима
народног образа".
Ова
еволуција је,
очито,
ишла
у корак са еволуцијом
погледа на свет самог аутора.
У
"Каменописцима
народног образа"
("Литопапир",
Чачак,
1998.)
г.
Николић
са
правом истиче да је србски надгробни споменик био прављен као
својеврсна мала црква,
црква
без врата и прозора,
али
истовремено црква пред којом се Србин најчешће заустављао да се
помоли Богу,
окади
и размисли о вечности која га чека.
Због
тога су веома битни записи на гробовима наших старих:
у
њима је исказана аксиолошка вертикала србског човека
-
Хришћанина.
Какви
су Срби некад били?
Чему
су стремили?
Шта
им је био идеал?
(Не
заборавимо:
један
народ живи својим идеалом,
оним
ка чему стреми.
Некад
су Срби стремили својим свецима,
Немањићима и Хребељановићима;
данас
су спремни да подигну споменик мајмуну Самију,
што
су и учинили у београдском ЗОО
-
врту средином деведесетих.)
Користићемо,
у
трагању за одговором на ово питање,
књиге
г.
Николића.
ВЕРА У
ВЕЧНИ ЖИВОТ
Наши преци
су,
на
својим надгробницима,
изражавали веру у вечни живот чврсто и непоколебиво.
На
једном споменику пише:
"Бог
је Отац;
гробови су жизне двери"
(врата
живота);
на
другом,
у
књизи коју је изрезао каменописац стоји:
"Живимо
да мремо,
а
мремо да вечито живимо,
јер
Бог никад не мре".
На
споменицима човек је увек
"раб
Божји",
који
се животом спремао да пређе дубоку реку што га одваја од Очевог Дома.
А
овај живот је,
како
пева Свети Јован Дамаскин у песмама опела,
"сенка
и сан".
За
трен га нема
-
ишчезне као водена пара.
Зато
на гробу Васа Брајовића из Дражиновића
(+ 1861.)
стоји:
О,
Србине,
ко си
да си,
да ти је
знати шта си
Знај да
ништа друго ниси
него пра и
пепео.
Но,
иако зна за то, Србин не губи наду.
Зашто? Зато што постоји Небеска
Србија. "Бог му дао у рају насеље",
говорили су Срби за своје уснуле. А
тамо има места за свакога: од свеца до
покајаног грешника. Због тога на гробу
једног домаћина, који се упокојио
1886. стоји: "Одок радостан на
Небеско Царство". Камен
- белега изнад главе седамнаестогодишње девојке вели:
"Винук се у небесне висине да тамо анђеоским животом цватем".
Смрт је страшна, али очајања нема.
Очеви су на споменима својој деци писали да су им малолетна
чеда умирала "по милости Божјој"
("Бог дао, Бог узео",
као што збораше и праведни Јов,
који у највећим мукама не похули на Свевишњег.)
Ледни камен надгробника сестра греје сузом и молитвом:
"Боже, спаси душу моме брату Рисиму";
а десетогодишњакиња из Краварице својој мајци која рида
поручује: "Не брини се,
не плачи, моја мила мајка,
у рају ме загрлила моја мила бака".
Срби су рај доживљавали као присно сусретиште са Богом и прецима,
са "многим и многим,
и сродницима драгим", како вели
Владика Николај у својој песми "Небеска
Србија". Ту ће деда загрлити унуче,
и отац сина, и мати своју кћи,
и сестра брата, и пријатељ
пријатеља; ту је мирис лепши од мириса
босиока и дуње, и светлост силнија од
светлости сунчеве, и радост већа него кад
роди пшеница и вино. Зато епитаф тврди:
"Благо оном ко у чистој вери из овога у нов живот пође".
Србску
философију гроба из кога ће заблистати зора васкрсења његошевским
стиховима описао је свештеник Арсеније Прокопијевић,
који
је на спомену свом оцу крај ивањичке цркве забележио следеће:
Ево гроба,
неизбјежна двора,
ђе с'
одмара тјело од умора,
ђе је правда
подједнака свима,
ђе се равња
просјак с царевима,
ђе се не зна
за чемерне дане,
ђе су сваком
сузе убрисане,
ђе нестаје
од бола лелека,
ђе све бољке
наше себи лека,
ђе су двери
што воде свакога
кроз њих
познат Творца великога.
Велики
Творац и Његова чеда,
Срби,
столећима су се познавали.
Јер,
"све
је свето и честито било,
и миломе Богу приступачно".
МЛАДИЋИ И
ДЕВОЈКЕ НА СПОМЕНИЦИМА
Позивајући јуноше и деве да љубав узљубе, деспот Стефан Високи, у
свом "Слову љубве", моли их да то чине "право и незазорно", да не би
своје "младићство и девство повредили", јер младићство и девство
чедношћу на себе призивају оно што је Божанско. Лепота и радост
младости су од Бога; и кад лепота и радост младих оду прерано са
овог света (а и то "прерано" је опет по нашим, људским мерилима),
одлазе Ономе Ко их је дао. Тако на једном надгробнику стоји: "Овде
почива Богом украшена девица Селена, прелиепа кћи".
Девице и
момци
на
споменицима по Западној Србији као да су сишли са икона и фресака.
А
зашто?
Јер
су тако и живели.
За
девојку каменописац каже да је живела
"у
лиепом девојачком владању"
и да
је умрла као
"часна
и поштена девојка".
Била
је
"особита
радница и кутњица"
(кућаница),
"од
најлепше руке послушница својој мајци".
Момак
је,
такође,
живео
"у
добром владању и послушности".
Велика је
била и њихова родбинска љубав.
На
гробу Симке Јанковић из Ласца стоји да се
"разбоље
од жалости за својим братом ког је она највољела и другог дана за
њим престави се".
Срећко из Висибабе,
наредник,
"погибе
на Острву
1916.
године,
а
сестра му Сида увену за њиме".
(Сећамо
ли се овде оне потресне народне лирске песме
"Највећа
је жалост за братом",
у
којој се истиче да срце не може зарасти ако је рањено братовљевом
смрћу?
Сећамо ли се сестрине тужбалице у
"Горском
вијенцу"?
А
живимо у времену у коме,
пречесто,
браћа
и сестре гледају једни друге са мржњом,
свађају се око тога ко ће пазити старе родитеље,
како
ће подесити наслеђе,
итд.)
СУПРУЖНИЦИ
Супружанска
љубав и верност су,
од
када су комунисти дошли на власт у Србији,
непрестано извргавани руглу.
Комунистички идеолози су тврдили да их није било ни у хришћанској
патријархалној култури.
А
било их је,
и то
сведоче гробља србска.
Г.
Радојко Николић примећује да је
"атрибут
"верна"
чешћи
од свих осталих који су се уз супругу могли придодати".
Иако
су имали децу,
супружници су целог живота чували свештену чистоту родног живота.
(Некада
се,
због
стидљивости,
говорило:
"С
опроштењем,
моја
жена";
"Мој
муж,
Боже
опрости".)
А
љубав је постојала,
чврста и непоколебива;
њено
трајање мерило се посебним аршином.
Тако
је Саво Обрадовић из села Гугља иза себе
"оставио
богату задругу и верну супругу Стојку са којом је поживио
42
године и
12
дана".
То су,
сигурно,
били
дани зачињени слашћу узајамног поштовања и поверења
-
иначе се не би бележили на надгробном спомену.
Жена
мужу у Горачићима поставила је биљег
"за
наше верно и љубавно живовање за
20
година.
Прости,
Јеко".
("Љубавно"
значи
и
"пуно
љубави"
и
"љубазно".
Реч
"љубавник"
је у
19.
веку значила
"омиљен,
свима
драг човек".)
Хришћанске
врлине чиниле су основу србске породице.
Тако
се на гробовима честитих жена писало:
"Није
у свом животу никог уцвелила";
"Ни
са ким није у завади била";
"Била
је пажљива према радницима и пријатељима".
За
Миљку Петровић из Свештице се вели:
"Покојница
била је човечна
-
јуначна у жалости,
као и
у радости.
Умела
је разговорити себе и другога,
која
је била за пример и осталима".
Супружници
се највише хвале децом коју су иза себе оставили.
На
пример:
"Добра
супруга и мајка подигла десет деца";
старац из Трбушана:
"За
живота имао сам срећу,
имам кога да
ми пали свећу";
Микаило
Вучићевић из Табановића:
"Ал'
се
опет моја срећа вила:
синови су
моја десна крила.
Са свећама
око гроба стое:
њиг седморо - то је срце моје".
Каменописац је, у име једне мајке, оставио траг:
"У браку са мужем имала сам осморо деце, коиг сам их јуначки
сачувала за време рата од 1912. до 1918. г. И данас остају након
мене сви живи. И лепо сам дочекала." Ако супружник умре, деца која
остају иза њега су спомен брачне љубави. Једна жена хвали мужа што
је није оставио саму, него јој је подарио чеда, да јој буду утеха.
У Марковици муж се обраћа жени која почива телом у земљи,
а душом код Господа:
Сећаш ли се,
Миљо
моја,
кад си ми
негда била:
кад дођемо
ми са рада,
деца су нас
загрлила.
А сад грле
двапут мене,
једном,
Миљо,
место
тебе.
Мајчинство
је жртвено служење Богу и браку.
Десанка Петровић из Ивањице
"у
најсветијој дужности
- у
материнству
-
напрасно премину...
остављајући своје новорођено чедо ни гледано ни мајчином руком
миловано".
Добри
домаћини се,
преко
споменика,
растају са својим ближњима као да иду на далеки пут,
али и
као да знају да ће се опет видети:
Старац Коста Матовић из Адарана поручује својима:
"Збогом,
браћо,
и ти
баба,
неуморни
друже,
и ви,
мили
сине,
ћери,
снахе,
унуци
и унуке моје".
Имали
су разлога да срећни оду са овога света:
тихи
спокој им је испуњавао душу јер су они,
кућевници и трудбеници,
одлазили да у Богу нађу одмор од земних трудова својих.
На србским
споменицима путник бива позван да застане и да
"не
пожали труда свога да чита".
Јер
има шта да се прочита.
Рецимо,
запис
из Висибабе,
којим
покојник поручује живима како да живе да би живели вечно:
Збогом децо и унуци моји,
ви сад знате шта вам дужност стоји:
поштуј Бога
и ближњега свога,
придрж'те
се карактера мога.
Послушајмо
га.
Нећемо се покајати.
Владимир Димитријевић
ПРАВОСЛАВНИ ПУТ, лист Светосавске омладинске заједнице при храму
Светог Ахилија у Ариљу, Велики пост, 2000., број 1 - (7).
Крајпуташи су споменици постављени покрај пута, а по правилу посвећени
пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или којима се гроб не зна.
Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања
пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних
пролазника о прерано прекинутом животу.
Највише их има по западној Србији. По правилу су једноставног облика,
правоугаоног пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни је
нацртан или уклесан лик или фигура покојника, а са страна су уклесане пригодне
речи хвале или захвалнице.
Данас, после много година, управо поруке које су исписане на крајпуташима
чине специфичну збирку умотворина српског сељака и историју српског села.
Војнички споменик – част породице. Треба оставити поруку потомству: за вас
даде млађани живот. Памтите, потомци. Камен крај друма или у дворишту. Камен
пред кућним прагом. А питање војничке части није узбуђивао само XIX век.
«Поделивши плен крај Платеје, Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили
своје мртваце. Спартанци су ископали три гробнице. У прву су сахранили своје
младе ратнике. У једној гробници били су млади ратници а у другој остали
Спартанци, док су у трећој били схрањени хелоти. Тако су Спартанци своје
сахранили. Тегаћани су такође посебно сахранили своје погинуле, али све у једну
гробницу, а исто тако и Атињани своје, а Меграни и Флиућани своје војнике које
им је поубијала коњица. Све ове гробнице биле су пуне. Али надгробне хумке
других народа, које се још виде код Платеје, подигли су сами ти народи, стидећи
се што нису узели учешћа у бици и то ради каснији покољења.
И чудно, као да су за стид и проклетство Егињана знале и српске мајке. Вукле
су се – уклете – за војскама. А када не би нашле синове, враћале су се у своја
далека села. Црни барјак на довратку огласио би погибију. Клесар је одмах
добијао наруџбину.
Оставити макар насушни података. У то време писменост беше
невелика. Понека књига и песмарица слепца Јеремије. Због тога је камен, исписан
кривим словима, важно сведочанство о људима и времену.
Може то да буде и шкрт
податак:
«Милета Маричић, војник 3.ч.1. батаљона, 4.п.пука, а погибе за
српску слободу у својој младости у 26 години на пложају крстацу од аустро-немаца
1914 године. Бог да му душу прости...»
Док је света и века народе нека се зна
за ово: «Спомен Сима Орестијевића из села Косовице, бившег председника општине
косовачке, поживео 57 година а умре 29 маја 1899 године. Сима је први гласао да
буде школа о
